TEDx govor Milice Čalije, suvlasnice brenda Anđeli
Pitaću Vas nešto što mislim da je važno da se pitamo često – gde smo sad i gde sebe vidimo za 5 godina?
Gde Vi sebe vidite za 5 godina? Verovatno imate već spreman odgovor na ovo pitanje jer su Vas to pitali na razgovorima za posao. Da li ste srećni ti Vi za 5 godina? Gde sebe vidite za 20 godina? Gde Vas Vaše srce vidi za 20 godina?
Ja sam godinama vodila PR i marketing u kompanijama koje su pravile ukusne proizvode. Godinama sam bila odlična u tome što sam radila. I radila sam to za druge. i sanjala o tome da tu dodatnu, neopipljivu vrednost dam svom proizvodu.
Da ste me tada pitali da li sam srećna rekla bih “Naravno!“ Sećate se rečenice iz filma “Devil Wears Prada” kojom glavnu junakinju bodre kad god pomisli da radi u paklu: “A million girls would kill for this job”! Međutim, uz svu kreativnost čak i na tim takozvanim kreativnim pozicijama u velikim kompanijama glavna poruka koju ti firma šalje nije da je važno dobro obaviti posao, već da je bitnija od posla koji obavljaš borba za napredovanje, za bolju platu, za veća kola, za skuplji telefon. I u toj borbi je sve dozvoljeno, i saplitanje, i laktanje, i nož u leđa. U toj korporativnoj trci pacova najbitnije je biti alfa pacov. I ti svaki dan obučeš štit u vidu svog elegantnog poslovnog odela i kreneš u ljuti boj. I tako su mi se dani na poslu završavali kasno uveče. Ili tako što sam plakala zbog neke situacije na poslu. Ili tako što sam dobijala alergijski osip od stresa. I u jednom trenutku mi je, jednostavno, bilo dosta toga.
Nekako u istom trenutku i moj suprug se našao na onoj raskrsnici života kada se pitate da li taj san koji sanjate, taj životni plan B koji čami u trećoj fioci stola treba izvaditi, oduvati prašinu i učiniti ga stvarnošću ili zauvek ćutati i nastaviti korporativnu trku pacova. Mi smo rešili da izađemo iz trke. Naravno da se to nije desilo preko noći. Najpre smo dugo razgovarali o tome šta želimo da radimo u životu. Složili smo se da želimo da imamo proizvod, ne uslugu. Želeli smo da doručkujemo ovsene pahulice jer su zdrave. Ali nisu bile dovoljno ukusne. Pokušali smo da od tih zdravuh pahuljica napravimo zdravi kolač. Ali ne takav da ga, eto, pojedete na silu zato što je zdrav, već i sjajnog ukusa. Ukusa za kojim smo tragali u sopstvenoh kuhinji nedeljama, jedući samo kolače! Potom smo izračunali koliko nas je takav kolač, od prvoklasnih sirovina, koštao, i shvatili da postoji ekonomska računica da tu deliciju ponudimo i drugima. Potom smo smišljali ime: složili smo se da su nam u tom trenutku najjača pokretačka sila – naša deca – naši anđeli. I tako su kolači dobili ime Anđeli. Anđeli su nastali u proleće 2012. godine, izašli su iz naše kuhinjske rerne, I dugo smo ih tu pekli. U početku sam ih ja pekla kasno uveče i noću, lišavajući se spavanja, dok deca spavaju. Potim su nam se pridružile dve prijateljice moje mame, fine tete u penziji sa kojima sam bukvalno ceo stan prekrivala čaršavima i na kojima su se Anđeli hladili. Najveća frka je bila vratiti sve u prethodno stanje pre nego što se deca vrate iz vrtića, kako bi ih stan sačekao u normalnom stanju. Sećam se da nam je prva investicija bila kupovina tri nova pleha. „Ozbiljne“ narudžbine su bile kilogram i po za jedan dan. Danas to deluje smešno sa stanovišta toga koliko proizvodimo, ali istovremeno deluje i tako magično da bebećim koracima uporan čovek može da stigne do ovde. Mi smo nasu poslovnu avanturu počeli sa početnim kapitalom od 300 evra. Smatrali smo da posao sam mora da kreira obrtna sredstva jer u suprotnom to nije dobar posao.
Kada smo bili u potpunosti zadovoljni ukusom kolača, otvorili smo Facebook stranicu. U početku su samo naši prijatelji lakovali stranicu i naručivali kolače, ali kada se javila prva nepoznata osoba, prvi „pravi“ kupac, (Čijeg se imena i dalje sećam, uzgred) da naruči Anđele, znali smo da je sad priča ozbiljno krenula.
U startu smo definisali vrednosti na osnovu kojih će se razvijati naša priča i u okviru kojih ćemo poslovati. To nije bilo teško jer je zapravo samo reč o prenošenju ličnih vrednosti na posao. Jedna od prvih vrednosti nam je bio organski rast. Mi želimo da rastemo zajedno sa poslom. Želimo da nas naš posao nadživi, i zato smo krenuli bebećim koracima. Nije nam ideja bila da pokrenemo biznis tako što ćemo da sednemo u dve fotelje i nadgledamo radnike čije ćemo plate da isplaćujemo iz kredita. Ja mogu da radim na bilo kojo poziciji u našoj proizvodnji. Moj suprug je upoznao svakog našeg kupca jer je lično dostavljao naše kolače. Pazite, ovaj put nije za one koji ne mogu da pobede svoju sujetu. Kad krenete u sopstveni biznis morate biti spremni i na trenutke čistog šljakerisanja. Ali ako ste vođeni vrednostima koje nisu materijalne, znate da je to samo etapa puta.
Dešavalo se da su izazovi posla toliki da nismo u stanju da se nosimo sa njima. Na primer, lanac pumpi je naručio 100,000 mini Anđela, pojedinačno upakovanih. U tom trenutku nismo imali ni kesicu, da ne govorimo o dizajnu, načinu da se spakuju, i najvažnije, kapacitetu proizvodnje. Takva porudžbina u tako kratkom roku bila bi izazov i za mnogo veće fabrike, a ne za našu malu radionicu! I odlučili smo da odbijemo. Hteli smo da ostaneno verni svojoj ideji da smo sad oslobođeni robovi korporativnog sveta, a ne neko ko mora da provede naredne dane i noći da bi realizovao narudžbinu. Ali je osoba koja je razgovarala sa nama ponudila duži rok isporuke i manju količinu, pa samo se uhvatili u koštac sa pojedinačnim pakovanjem i mnogo ranije nego što bi to možda došlo na red. Odbijanje tako velike porudžbine, to nije bila laka odluka, ali je bila u skladu sa nasim vrednostima. Nema tih para koje mogu da kupe vreme provedeno sa decom, čistu savest i miran san.
Bilo nam je potrebno tri meseca da počnemo da živimo od onog što proizvodimo i da iz prometa kupimo profesionalni mikser. Za profesionalnu peć nam je bilo potrebno godinu dana, a za kombi dve i po godine.
Ali hajde da se ponovo vratimo na početak, da demistifikujemo taj početak, jer od ljudi veoma često slušam kako bi se oni rado upustili u nekakav posao kada bi imali početni kapital. Početni kapital može da bude ono što već imate. Imate mikser, imate rernu koja može da peče kolače? Imate babin „Smederevac“ na kome može da se kuva zimnica? Imate kompjuter na kome možete da programirate? Onda već imate neko sredstvo za rad. Ljudi od starta zamišljaju koliko im novca treba za to „finalno ulaganje“, za ono do čega tek treba da dođu. Da, velika peć peče mnogo kolača, ali dok ne osvojite dovoljno veliko tržište, dovoljna je rerna koju već imate.
Govoreći ovako otvoreno o tim počecima, ja, zapravo, negujem svoju konkurenciju. I to radim sa namerom, jer lako se čovek uspava ako nema konkurencije. Za razliku od prethodnog života u kom su se pacovi međusobno klali, mi sada podstičemo konkurenciju da bismo bili bolji. Jer nam je cilj drugačiji. Cilj nisu pare nego kvalitetan proizvod.
Naći će se neko ko će vas obeshrabriti u ostvarenju vašeg sna. Naići ćete, recimo, na tehnologe koji će tvrditi da je vaš proizvod nemoguć. Nas su tehnolozi ubeđivali da je jedini način da se proizvode ovakvi kolači da im se dodaju aditivi.Jeli su ih sa uživanjem i dok su kolači nestajali punim ustima su nam objašnjavali da „to nije moguće“. Ali smo uspeli da nađemo način im produžimo rok trajanja koristeći prirodne sastojke.
I sada smo ovde.
Naš tim od šestoro ljudi može da prozivede 30 tona Andjela godišnje, radeći 22 dana mesečno. Obrtna sredstva i dalje finansiramo iz prometa, likvidni smo i profitabilni, posveceni kontroli troskova, bez kompromisa na kvalitetu. Nagrađeni smo Packtivity nagradom za najbolji dizajn pakovanja hrane u Srbiji za 2014. i 2015. godinu.
Gde ćete vi biti za 5 godina? Šta ćete uraditi sa svojim snom? Sa onom idejom koja čami u onoj trećoj fioci? Hoćete li je pustiti na svetlo dana ili će ostati zaključana? Ako i ostane u fioci još godinama, to je ok, jer svako iskustvo koje steknete može vam biti dragoceno kasnije u pokretanju sopstvenog posla. Bitno je da nikada ne odustanete. A još je bitnije da budete srećni.