Pre dve godine, na Akademiji za poslastičare u Bolonji, učila sam od gospodina Marija Morija (Mario Morri). U tom trenutku gospodin Mori imao je 68 godina staža. Ne života, staža!
Na predavanjima mu je asistirala njegova unuka, treća generacija u porodičnom poslastičarskom biznisu. Za 68 godina karijere, Mori kaže da mu je najteže bilo da sačuva strast prema poslu. Sigurno znate o čemu govori: koliko god da izgarate za neku ideju, onog trenutka kada ona postane Vaš posao, kada krenu da Vas melju svakodnevne obaveze, kada ono što se mora postane važnije od onoga što se želi, tada strast počinje da se gasi. A bez strasti, nema ni radosti u poslu, nema ni Vašeg ličnog razvoja, samim tim, ni Vaš biznis ne može da raste.
Volela bih da imam neki tajni i univerzalni recept za očuvanje strasti. Ali nemam. Svako mora da pronađe svoj. Moj je, verovali ili ne, u umerenosti. Prethodnih godina, na prethodnim poslovima, koje sam takođe radila srcem, iako nisu bili moje firme, već sam radila za nekog drugog, toliko puta sam izgorela, da sam naučila da nekada, prosto, sačuvam sebe. Da ne dam poslu 100% emocija. Da ostavim snage za sebe, da sačuvam vreme za sebe. Na taj način, posao me ne pregazi, nego mu se svakog dana sa radošću vraćam. Na taj način strast prema poslu ne gasne.
Druga veoma važna stvar koju sam naučila od gospodina Morija jeste da je recept za kolače destinacija, a ne “Sveto pismo”. Recept je, dakle, ono gde treba da stignete, koristeći sirovine koje imate na raspolaganju. Ovo praktično znači da ćete morati da korigujete recept tokom rada, jer neće uvek sve ići glatko: nekada će jaja biti vodenastija, jer je zima pa je kokama hladno, u tom slučaju moraćete da dodate više suvih sastojaka. Nekada nećete imati čkoladu sa 70% kako delova, već sa 40%. što znači da će biti slađa, što znači da treba da smanjite količinu zaslađivača… Drugim rečima, u poslastičarstvu morate biti fleksibilni i oslanjati se na iskustvo. Da biste to iskustvo stekli, nažalost, mora da Vam ne uspe kolač nekoliko puta. Potpuno je isto i u životu: na neuspesima, na situacijama koje nas ponekad bace u čaj, najviše naučimo. I naučimo da se prilagođavamo. Jer na kraju je važno gde smo stigli, a put do tamo možda nije onaj koji smo zamislili i koji smo planirali.
Treća dragocena stvar kojoj me je naučio divni Mario Mori jeste kako se pravi “kremino” – italijanski kolač koji je poslužio fabrici “Kraš” kao inspiracija za “Bajadere”. Reč je o pralini od tri vrste čokolade, od kojih se svaka pomeša sa pastom od lešnika, istopi i slaže u redovima. Ako postoji raj, ukus mu je kao kremino. Ne vredi da Vam opisujem, svratite nekad u Kneginje Zorke 40 da probate. Ako se najavite, biću tamo da popijemo kafu zajedno.