Poslednja velika pandemija je globalna epidemija španskog gripa 1918. sa 50 miliona preminulih. Virus nije došao iz Španije, već su španski mediji, imajući u vidu činjenicu da je Španija bila neutralna tokom Prvog svetskog rata, prvi izveštavali o epidemiji, za razliku od drugih zemalja koje su zbog rata bile pod cenzurom. Često se navodi da je ovaj aktuelni virus posledica navodno neobičnih gastro navika gradjana Kine. Tržiste divljih zivotinja koje Kina ima je formirano par godina posle kulturne revolucije Mao Ce Tunga tokom koje je od gladi umrlo 36 miliona ljudi. Vlasti su stoga tolerisale bilo koji oblik uzgajanja životinja sa ciljem da se reši problem osnovne prehrane društva. Vremenom je to tržište počelo da bude fokus bogatijeg sloja društva, fenomena koji je u proteklih 10 godina posebno dobio na zamahu. U nekoliko navrata kineske vlasti su inicirale suzbijanje ovog tržišta ali je lobiranje da tržište preživi bilo snažnije. Danas imamo pandemiju na globalnom nivou koju ne treba samo posmatrati kao jednu od nizu pandemija kroz ljudsku istoriju, već pre svega kao posledicu potrošačkog društva i razmera njegovog destruktivnog potencijala.
Moderan svet je baziran na principima tržišne ekonomije. Bez obzira na stepen zatvorenosti ili otvorenosti nekog društva, postoje tek par začudnih izuzetaka, društava koja u temeljima nemaju ideju i profita i permanentog rasta kao ultimativnog cilja i presudnog parametra u definisanju prosperiteta jednog društva. Industrijska revolucija koja prolazi danas kroz svoju četvrtu iteraciju je definisala temeljni princip funkcionisanja svetske ekonomije i generalno načina kako su društva uredjena. Sama revolucija je doprinela do formiranja novih slojeva, razlika i dispariteta medju ljudima ali je sa druge strane donele jedan sveukupno pozitivan smer kretanja čovečanstva.
Danas imamo grupe iz sasvim razlicitih ideoloških pozicija koje sebe zovu antiglobalistima, od levicarskih grass root organizacija i gradjana koji smatraju da je globalizacija sveukupno jedan destruktivan proces baziran na bezumnoj eksploataciji zemalja u kojima se nalazi svetska outsourced ekonomija do onih koji pripadaju krugu ideje zatvorenih društava, društava baziranih na paranoji, konzervativizmu, nacionalizmu i izolacionizmu gde je njihova antiglobalisticka teza bazirana na ideji da je globalna ekonomija angloamerički konstrukt za razaranje tradicionalnih vrednosti na globalnom nivou usmeren protiv interesa istih tih zatvorenih društava.
Stepen razvoja svetske ekonomije je zastrašujuci i fascinantan u isto vreme u poslednjih 150 godina sa globalizacijom ekonomije, i u ovoj eri hiperkonektovanosti na trenutke imamo bukvalno fizički osecaj do koje mere se povećalo sveukupno društveno ubrzanje. Taj napredak je doneo čitav niz pozitivnih aspekata, čovecanstvo je na makro nivou manje nepravicno drustvo, industrijska proizvodnja je omogućila demokratizaciju domena materijalnog, koji je do pre par decenija bio nezamisliv. Ljudski vek se produzio, kao i generalno kvalitet života.
Medjutim, svi ti uspesi su ostvareni uz vrlo visoku cenu. Svetska ekonomija i dalje pociva na ekstraktivnoj ekspolataciji fosilnih goriva i jako je daleko od tačke da postane neutralna po pitanju zagadjenja. Globalno otopljavanje je činjenica, kao što je činjenica da planeta više nema kapaciteta da se regeneriše dovoljno brzo koliko čovek doprinosi devastacijom koju uporno podvlači pod pojam sveukupnog razvoja. Došli smo do tačke da je problematizacija globalnog zagadjenja ušlo u mainstream narativ i da su pokrenute globalne inicijative u cilju smanjenja zagadjenja. Uprkos svemu tome čovecanstvo je nastavilo sa sveukupnim ubrzanjem, suštinski ne obazirući se na cenu i posledice tog usmerenja. Metrika koja se u proteklih 150 godina koristila za definisanje parametra uspeha i prosperteta je i dalje na snazi i svi apeli da ćemo neminovno doći do tacke bez povratka su bili slabiji od sila koje pokreću globalnu tržišnu ekonomiju.
Sve do pojave Covid-19 virusa.
Za sada znamo da je u pitanju virusna infekcija respiratornih organa koja ne reaguje ili slabo reaguje na poznate postojeće lekove. Vrlo je zarazna po sve uzraste a životno opasna za stariju 80+ populaciju. Globalna tržišna ekonomija ima svoje kontroverze a jedna od najvećih je niz bolesti koje su posledica sveukupnog ubrzanja od sredine 19. veka do danas, a koje jesu prisutne u zastrašujucim brojevima. Status duvana i alkohola u društvu, prisustvo rafinisanog šećera i rasprostranjenost i procesirane hrane i mesa imaju direktan dokazan uticaj na razmere broja obolelih od dijabetesa, karcinoma, bolesti visokog pritiska i gojaznosti. Kada na sve to dodate stres kao nus proizvod ovog bubnja za hrcka u kojem trči 7 milijardi ljudi dobije se jasnija slika o samo jednom uzanom spektru kontoverzi koje globalna tržišna ekonomija ima.
Do sada čovečanstvo nije reagovalo ni na jednu od opasnosti koje su se nadvile nad njim. Reakcija jeste bilo ali se nikada u istoriji nije desila ova situacija u kojoj smo svedoci da je očito odluceno da zarad zivota ljudi iz rizicnih grupa tokom ove pandemije i zdravlja svih ostalih svetska ekonomija krene putem svesnog usporavanja pa i ekonomske paralize. Moglo bi se reci da je ovo ujedno i neki čudan katarzični momenat koji ce neumitno doneti sa sobom ekonomsku krizu neslućenih razmera a koja će odneti mnogo vise života nego sama pandemija.
Uprkos paradoksu u kojem smo, jer su očigledno saosećanje i humanizam prevladali profitni i svaki drugi interes, čovečanstvo se upustilo da udje u nepoznati teren, jednu do juče nezamislivu situaciju.
Cena koja će biti placena u onom banalnom, materijalnom smislu biće jeziva. Milioni će bankrotirati, desetine miliona ostati bez posla. Monetrani sistem će delimično ili sasvim kolabirati i svet ulazi u jednu od moguće najvećih ekonomskih kriza u istoriji.
Ulazi, jer je moderan svet kakav poznajemo baziran na pohlepi i devastaciji kao ključnom nusproizvodu napretka. Pohlepa se često smatrala i smatra glavnim pokretačem tržišnog modela poslovanja, gde permanentna potreba za rastom i gomilanjem predstavlja ultimativni imperativ već vek i po. Kapitalizam kakav poznajemo ima i svoju autodestruktivnu komponentu. Kroz konkurentnost kao ključni regulator tržišnih sila ponude i potraznje, kapitalizam sistematski potkopava status quo i bilo kakav zametak monopola destruktivno delujući na visinu cena uz permanentno povećanje kvaliteta proizvoda ili usluga. Kada u tu jednačinu uključite permanentnu potrebu za rastom, bude jasno da permanentna inovacija sprečava kaptilazam da kolabira. Permanentna inovacija i autodestrukcija tržišnih sila ga čine tako vitalnim uredjenjem. Kaptalizam je inovativan i po pitanju društvenih odnosa. Društvo je daleko odmaklo od dikensijanskog perioda eksploatacije dece, uvedeni su obavezno zdravtsveno osiguranje i garantovanje penzije, u medjuratnom periodu kao refleksija ruske revolucije došlo je osetnog poboljasnja statusa radnika a posleratni period je doneo welfare modele uredjenja drustva dok je potrošačka kultura u kojoj se nalazimo je iznedrila neka nova pitanja koja se tiču samih etickih temelja društva.
Već duze vreme u nekim društvima koja su prevazišla ili koketiraju sa idejom prevazilaženja požude za materijalnim glavna tema je pitanje održivosti i mere. Ako pretpostavimo da misleći deo čovečanstva uvdja da pohlepa ne sme više biti pokretac razvoja kako postaviti drustvo koje će biti i dalje prosperitetno i etičnije koncipirano. Kako se odupreti zovu materijalnog, toj ljudskoj potrebi da isključivo kroz gomilanje materijalnog potvrdjuje sebi i drugima uspeh u zivotu?
Sve do pojave Covid-19 pandemije tek u par slučajeva zemalja kao što su Novi Zeland, Kanada, u slučaju skandinavskih zemalja, u slučaju Holandije, Nemačke i Austrije ove teme su uspevale da zaposednu mainstream javnog diskursa. Jedna od ključnih grupacija koja na globalnom nivou podržava i podupire primerom ideju “nove skromnosti” i odrzivosti je millennial generacija, kojoj se često prebacuje da je inertna i snowflake centrična. Upravo ta generacija ukazuje da za razliku od posleratne Baby Boom i Generacije X ona nema nameru da doveka vuče ular hipoteke i da zdušno trči u onom bubnju za hrčka u kojem danas trči čitavo čovečanstvo. Ta nova generacija ima otklon od materijalnog i više drži do drugih vrednosti koje su iskustvene ili u domenu obrazovanja.
Upravo ta sprega dobija na snazi, dok svet ulazi u pandemiju virusa jer će posledice ekonomske krize uzorokovane usporavanjem biti trenutak gde će čovečanstvo biti u jedinstvenoj prilici da promeni model ili izvrši korekcije na postojećem modelu funkcionisanja svetske ekonomije.
Imajući u vidu svesnu odluku da se zarad spasavanja života ljudi iz rizičnih grupa udje u ekonomsku recesiju, postoji šansa da će ono što sledi posle krize, biti društvo delimično ili potpuno bazirano na nekim drugim, boljim premisama.
Autor ovog teksta ne veruje u kvantne skokove društava ili slomove kao preduslov da do promena dodje. Dovoljno je da u nekom narednom periodu, u okviru narednih 10 do 20 godina, dodje do promena koje će našu civilizaciju bazirati u manjoj meri na profitnom interesu a vecoj meri baziran na idejama prosperiteta, zdravlja pojedinca i zadovoljstva.
Ovo je jedinstvena prilika i živimo u veoma uzbudljivom periodu. Jedini dramatčniji dogadjaj u istoriji čovečanstva je epidemija kuge u 14. Veku koja je poznato čovečanstvo smanjila za trećinu, što je dovelo do nepovratnog kolapsa postojećeg feudalnog sistema u dugom vremenskom periodu zbog povećanja cene radne snage i rada generalno.
Ovo je taj momenat. Mi živimo u njemu. Solidarnost koja je iskazana tokom pandemije Korona virusa danas vec sada ukazuje da je promena takve magnitude moguća.
Do promene naravno neće doći ako ono najbalnalnije prevalada u čoveku. To nece biti ni prvi ni poslednji put. Ali da ponovim, čovečanstvo prvi put u istoriji svesno ulazi u ekonomsku recesiju gigantskih razmera zarad zdravlja ljudi i iz humanih pobuda. Već sad se može reći da su se neke stvari u samim etičkim temeljima naše civilizacije nepovratno promenile na bolje. Preostaje da svi pomognemo i doprinesemo daljim pomacima u tom smeru.
Naša porodična poslovna avantura, tandema Čalija i Čalija u temeljima etosa naše firme ima upravo te vrednosti, vrednosti čije vreme je tu, iza ugla. Mi smo svesno rešili da budemo “mali”, da organski rastemo, poštujući apsolutno sve zakonske okvire i često postupajući iznad standarda koji su propisani. Te vrednosti su utkane u naš svaki proizvod, u naš odnos prema zaposlenima i prema našim kupcima. Etos je po nama ključni pokretač u eri ispred nas, dok se sam prozvod ili usluga, njegov kvalitet i konkrentnost tek posledica etičkih vrednosti, njihovog statusa i solidnosti. Vek iza nas je bio Value Driven vek. Vek u kome smo je suštinski Values Driven. Revolucija je već u toku!
(*autor je suvlasnik i suosnivač brenda ovsenih kolača “Anđeli”)